Бележница

О ОДНОСУ НИКОЛЕ ПАШИЋА (1845-1927) СА НОВИНАРИМА, ПИСЦИМА И ШТАМПОМ ОСТАЛЕ СУ БРОЈНЕ АНЕГДОТЕ
Политичар који је умео да ћути
Није словио за блиставог говорника, али се многе његове реченице и дан-данас цитирају као какве народне умотворине. И кад је говорио и кад је ћутао, то је било проучавано и са свих страна премеравано. Бивало је да његове необичне „успутне напомене” стигну саговорника изненада, много касније. Само су лакомислени олако прелазили преко онога што им је говорио овај стари лисац, који је српску владу предводио у неким од најтежих раздобља нововековне Србије

Пише: Милован Витезовић

Политика. Очекујући од њега необичне дефиниције, новинари су често питали Николу Пашића шта је за њега политика.
„Знаш, овај, шта је политика?” рекао им је једном Никола Пашић. „То ти је када треба нека сламка да се дигне, а оно запне цела Народна скупштина као да је неки балван. А када има, овај, неки балван да се дигне, онда, знаш, останемо Лаза Пачу и ја да свршимо посао...”

Поза. Пред саме Балканске ратове, у Београд је, као дописник Кијевских новина дошао Лав Давидович Бронштајн, познатији као Лав Троцки. Ту је, станујући у хотелу „Москва”, остао до почетка Првог светског рата.
Пишући о Николи Пашићу, Лав Троцки је записао:
„Пашић је лишен говорничког сјаја и талента. Али, о томе, као и о свему у Србији, постоје бар два мишљења. Једни верују да је сам Господ Бог лишио Пашића тог дара. Већина Срба, међутим, мисли да је ово срачуната Пашићева поза.”

Новине. Обичај да новинари пресрећу председнике влада и министре стар је скоро колико и новине. А устаљен је био и у време влада Николе Пашића.
Долази, тако, Никола Пашић у зграду Владе, пресрећу га новинари.
„Господине председниче, шта има ново?”
„Не знам, овај, још нисам читао данашње новине”, одговара Пашић, који, наравно, није од јуче.

Безобразлук. Требињац, песник Јован Дучић је почетком XX века био студент у Паризу као стипендиста српске владе. То се студирање развукло на неколико година више, па је Дучић стално тражио продужење одсуства. Својим новим европским певањем он већ беше изазивао завист београдских писаца, а дуго студирање је било повод за још веће оговарање.
Како је књижевник и професор Миле Павловић био близак председнику српске владе Николи Пашићу, па и његов шпијун у Босни, у коју је ишао као путујући обућар и зато добио надимак Крпа, он се једном усудио да са Пашићем поприча о Дучићу и Дучићевом дугом студирању.
„Молим Вас, господине Пашићу, збиља је Дучић један зевзек – Ибрахим... Молим Вас, извините на изразу, и дупетом да студира досад би завршио студије... То је један безобразлук!...”
„Овај, знаш, Миле, то је безобразлук што ти кажеш!” одговорио је Никола Пашић.

Вођа. Када се после монтираног Ивањданског атентата на краља Милана, спасавајући главу, Никола Пашић јавно покајао и оставио своје ухапшене пријатеље из Народне радикалне странке на милост и немилост разјарених краљева Милана и Александра Обреновића, онда је Радоје Домановић написао сатиру Вођа, алудирајући на Пашића.
Кад је објављена ова сатира, онда је у листу радикала Самоуправа било велико узбуђење и љутња на Домановића, јер је он сарађивао у овом листу. Радоје Домановић је и даље долазио у Самоуправу, али се старао да се не сретне са Стојаном Протићем, а нарочито са Николом Пашићем.
Једнога дана утрча у редакцију један сарадник и викну Домановићу:
„Раде, склањај се, ено га иде Вођа!”
Пожури Домановић низ степенице. Таман да изађе, кад се на вратима појави Пашић. Да се не би заглавили у вратима, Домановић се склони у страну, гледајући како да избегне сукоб и стално мотрећи на Пашићев штап.
Пашић му се, међутим, срдачно насмеја и пружи му руку.
„А ти ли си, Домановићу?! Шта сад радиш?”
„Ето, пишем којешта!” промрмља Радоје Домановић, сав збуњен, црвенећи се у лицу.
„Е, овај, немој да пишеш којешта!” тапшао је Пашић Домановића по рамену. „Немој, овај, којешта! Него пиши добре ствари... Мени се, овај, миле твоје ствари и волем да их читам... Ти, овај, имаш добро перо. Хајде, овај, збогом, и пиши, Домановићу, пиши!”

Избор. На почетку краљевања Петра Првог Карађорђевића долазило је до сукоба између краља Петра и председника Владе Николе Пашића. Краљев секретар Живојин Балугуић писао је у Штампи и Дневном листу против Пашића увредљиво. Никола Пашић га је тужио суду. Балугуић се апса морао спасавати бежањем из земље.
Оно што сам није смео или није хтео да каже старом краљу, Пашић је то чинио преко народног посланика и ужичког проте Милана Ђурића. А што краљ Петар није хтео лично да каже Пашићу у брк, то је, опет, ишло преко овог народног попа, са којим је био пријатељ од времена кад није био краљ него кнез-емигрант на Цетињу.
Кад год би се односи између краља Петра и Николе Пашића затегли, ускакао је прота Милан Ђурић да их како-тако измири.
„Слушај ти, Петре, ако ти мислиш да би народ у случају да бира између тебе и Пашића изабрао тебе, онда се љуто вараш! Народ је одбацио Обреновиће, али је изабрао Пашића!” знао је да одбруси прота Ђурић.

Ћускије. Нови српски владари су увек били цењенији у српству изван Србије, неголи у њој самој. У сукобу између краља Петра и Николе Пашића, Врач погађач, српски шаљиви лист који је излазио у Загребу ћирилицом, био је на страни суверена.
У новембру 1905. Врач погађач овако је писао о новом паду Пашићеве владе:
„Промене владе народ сматра метеоролошком појавом. Зато све падове владе, па и овај последњи Пашићевог кабинета, прати изреком: Падају ћускије!”
(Вести о Пашићу у Врачу погађачу биле су потписане са ХУЗ, што је био тајни псеудоним Живојина Балугуића, секретара краља Петра.)

Везир. Врач погађач, у којем је уредник и главни аутор био Сима Лукин Лазић, пише децембра 1905. о променама у Србији које то и нису:
„У Србији је Никола Пашић опет саставио нови стари кабинет. Све је по Баји, то јест по старом. Само се српска штампа плаши да из тог Пашићевог кабинета не изађе опет за њу какав везир (то јест, онај који ће јој везати руке).”

Читалац. Секретар Српске социјалдемократске партије и уредник Радничких новина Димитрије Туцовић био је једном приликом представљен председнику српске владе Николи Пашићу.
„А, Ви сте тај Туцовић!? Читам ја Вас, имате оштро перо и бритку памет!”
„Господине председниче, нисам знао да читате опозициону штампу!”
„Сваки прави председник владе мора да чита опозициону штампу, јер оно што његови пишу унапред зна!”

Грешка. Бранислав Нушић 1906. био уредник Самоуправе, партијског листа Народне радикалне странке, који је у време њене власти сматран листом владе. Једнога дана Никола Пашић, председник странке и председник владе, пошаље Нушићу чланак против Аустрије и нареди да се одмах штампа. Чланак се завршавао овако: „... и из свега тога се јасно види да је Аустрија стални крволок Србије.”
Пошто је Самоуправа, дакле, тада сматрана органом владе, аустријски посланик одмах упути протестну ноту, тражећи објашњење за употребу речи крволок.
Пре него што је одговорио на ноту, Пашић позове уредника Самоуправе и нареди му да донесе исправку у првом наредном броју и да каже да је то била штампарска грешка.
„А која грешка, господине председниче?”
„Па то, овај, ти сам пронађи, зашто си уредник и зашто си Нушић!? Нека грешка мора да бидне!”
Целу ноћ Бранислав Нушић думао и преметао по глави. Сутрадан изашла оваква исправка: „У претпрошлом броју омакла нам се у уводном чланку једна штампарска погрешка, која је покварила цео смисао. Последња реченица треба да гласи: ‘... и из свега тога јасно се види да је Аустрија стални крвоток Србије.”
Као одговор на аустријску ноту био је само приложен један примерак Самоуправе.

Забрана. За време анексије Босне и Херцеговине пренео уредник Штампе Света Јакшић неку вест из Пестер Лојда. Полиција због те вести забранила Штампу, па отишао Света код Николе Пашића да интервенише.
„Ја, господине Пашићу, не разумем такав поступак полиције!”
„Овај, јесте... Знаш, Свето, добро је што си им ту ствар прештампао, али, овај, добро је и то што је полиција забранила.”
„Како добро, господине Пашићу!?”
„Добро је, јер ће бити примећено са обе стране!”

Ораси. Поводом анексије Босне и Херцеговине 1908. написао песник Риста Одавић жесток патриотски и песнички коментар, бираним поређењима напавши Аустро-Угарску. Завршио је Његошевим стиховима:
Тврд је орах воћка чудновата,
не сломи га, ал’ зубе поломи.
У том критичном времену сам Никола Пашић је читао све текстове које ће објавити Самоуправа. Тако је дошао и до Одавићевог, прочитао га и позвао аутора:
„Знаш, овај, Ристо, ови ораси могу да се штампају. Ово друго не може.”

Изазивање. У току Балканског рата, Аустро-Угарска је све чинила да изазове сукоб са Србијом, али тако да Србија буде за све крива. Бечка штампа је непрекидно нападала Србију. И мада је Самоуправа спремала одговоре истом мером, Никола Пашић их је заустављао. Једном се ипак провукао мали напис против Аустро-Угарске.
„Ама, шта ви то радите у новинама?!” оштро је питао Пашић уредника Јована Несторовића, показујући тај текст.
„Одбијамо нападе, господине председниче... Они стално изазивају...”
Пашић се на то још више смрачио и рекао:
„Онај који изазива зна шта ради. Онај кога изазивају не зна! Зато он треба да буде паметан и да се не да изазвати!”